Ипак, наша саговорница каже да нема утисак да је све време радила у једној компанији, јер тврди да ово није иста фирма каква је била пре пет, десет или свих 20 година кад је кренула да ради од нуле, док је још студирала – као хонорарни посао док не нађе редовни. И тако је Соња Ћетковић, директорка Инфостуда, вероватно постала хонорарац са најдужим привременим послом у Србији, који траје ево већ две деценије.
На питање од када је на позицији директора каже искрено, уз осмех – “одувек, чини ми се”.
“Ми смо били мали, па је све ишло некако лагано. Ја сам била прва особа која је кренула да ради на Пословима и како смо примали нове људе испоставило се да имам највише знања и искуства, па сам их ја учила послу и онда је то неформално прерасло у улогу лидера и вође тима. Не знам тачно када сам формално постала директор, али већ 2007. године сам била у менаџменту”, објашњава наша саговорница своје почетке.
Па какав си директор, шта кажу твоји запослени?
“Не жале се много, ваљда им је добро (смех). Немам класичан директорски став зато што сам поникла у компанији где смо сви били колеге и заиста немамо тај однос директор-подређени, већ свако ради свој посао зато што је најбољи у томе. Није ми проблем да колегама скувам кафу и волим да осећају да сам им доступна, иако ме често нови људи у почетку доживе строго формално. Сви смо у фирми доступни, иако се наравно зна ко одлучује о неким стварима, али смо изнад свега тим”, наводи Соња уз напомену да такав однос дефинитивно има и своје мане, као на пример кад блиским људима треба рећи нешто што им се можда не допада.
“Пролазила сам и лично кроз такве тренутке, али ту морају да се рашчисте ствари и да се јасно каже – ја сам на позицији на којој јесам и треба да радим у најбољем интересу компаније. Ако наше пријатељство може то да поднесе, онда смо ми вероватно прави пријатељи јер знаш да не радим то из било какве лоше намере. Мислим да је то тежи пут, много је лакше кад се као менаџер дистанцираш и немаш ту неку емотивну уплетеност, али ја просто не умем тако”, искрена је директорка Инфостуда.
Саветник за запошљавање без иједне пријаве на конкурс за посао
Кренула је да ради, а да се никад није пријављивала ни на какав конкурс за посао – иако је после годинама учила људе како то да чине. Један од оснивача Инфостуда Бранимир Гајић био јој је комшија и пријатељ њеног рођеног брата који је у почетку помагао око уношења података на сајт. Онда се брат запослио у банци и рекао да не може да настави да ради, а све остало је било тако логично – “хајде питај млађу сестру да нам мало помогне”.
“Тако сам практично почела да радим. То је био посао од 15 минута дневно, где сам уносила неки садржај, и тада сам кренула да радим на Пословима. У почетку сам то доживљавала као студентски, хонорарни посао, да мало помогнем Банету док не завршим факс и не нађем неки посао у струци који сам желела (дипломирани економиста, прим.аут). Радило се од куће и заиста ми није било оптерећење. Тако је функционисало скоро две године и онда сам 2004. дипломирала, али већ пре тога су ми рекли да планирају да отворе прву канцеларију и да фирма треба да добије праве обрисе”, присећа се Соња и каже да је прихватила да остане још мало у фирми, јер јој се допало то што ради.
Према њеним речима, био је јако добар осећај радити нешто ново на тржишту и померати ствари унапред. Корисници су почели јако добро да реагују, добили су поверење кандидата и послодаваца, а пошто још нису постали формално компанија радили су шта год су осећали да треба. Водили су се причом – хајде да урадимо нешто добро и стално покретали неке нове пројекте. Ништа бизнис план, ништа петогодишња стратегија…
“Нисмо тада пуно читали и едуковали се на ту тему, али смо имали добар осећај да треба да слушамо тржиште и имали смо близак однос са кандидатима и послодавцима који су нам давали повратну информацију и тако смо унапређивали сајт и начин на који радимо посао. Рекла бих да је то био кључан моменат у успеху Инфостуда, јер смо слушали тржиште и грабили напред”.
Некима изгледа лако што је Инфостуд остао на врху 20 година, када је већ на почетку заузео лидерску позицију на тржишту, али наша саговорница тврди да није тако и да је било изазова са свих страна. Очекивања од лидера су увек већа, треба држати стандард, а било је и грешака.
“Нису то били неки велики, кобни промашаји и брзо смо учили. Брзо учење је заправо већа вредност него не правити грешке уопште”, тврди Соња.
Нисам планирала да будем менаџер
Директорка Инфостуда каже да никад није имала јасну жељу да буде менаџер. Није пуно планирала своју каријеру, али када је завршила студије и остала у Инфостуду, уз веома брз развој компаније, схватила је да воли то што ради и да то има перспективу.
“Иако је тада било златно доба банкарства и банке су биле најпожељнији послодавци, ја сам волела ту неформалност коју смо ми имали и прилику да с једне стране учиш, а с друге стране утичеш. И та прилика коју је Бане пружио свима нама – да утичемо на ствари, да се питамо, поверење да радимо најбоље што знамо и умемо, је велика ствар. Данас могу да кажем да већ годинама уназад, а најмање 10 година, имам пуну аутономију у свом послу.”
Топ менаџмент компаније је у међувремену био више окренут новим пројектима и аквизицијама, али је увек био ту за консултације, савет и подршку сваке врсте. Сам моменат децентрализације је наступио 2015. године.
“То је значајна година за Инфостуд јер је тада донета одлука да оснивачи имају своје формалне улоге и да не морају да имају консензус око свега, а да директор доноси одлуке које мисли да треба. Постали смо бржи у одлучивању и јаснији у правцу којим се крећемо, а појединачни бизниси су добили потпуну аутономију и све секторе који су им потребни. Та децентрализација је донела можда чак и ту формалну одговорност менаџеру – сад си свој, имаш екипу испред себе и гураш даље!”
Здрава компанија је важнија од успешне
Инфостуд се кроз године снажно развијао и ширио тим, а број запослених се повећавао. Соња Ћетковић каже да је „онај први тим увек најдражи“ и да највише остаје у срцу јер, иако су се многе ствари радиле „штапом и канапом“ из данашње перспективе, то су за њу најлепши дани пошто је цео тим радио из искрене потребе да учини нешто добро на тржишту запошљавања.
“Атмосфера је увек била добра. Не могу да кажем да никада нисам била демотивисана и да није било тешких периода – наравно да их је било, али суштински када ставим на вагу ових 20 година истакла бих прво ту здраву културу и здраве међуљудске односе, здрав тим који имам. Можемо све да кажемо једни другима, наравно на адекватан начин и са уважавањем. Немамо те формалне односе који праве од нас неке недоступне људе, него смо сви добра екипа”.
Временом је тим кренуо да расте, дошли су неки нови људи, другачији и долазили су и понеки људи који на посао гледају “само као на посао”, односно немају толику повезаност са Инфостудом – не живе то што раде, већ им је то просто обавеза од девет до пет.
“То није погрешно, али јесте била велика промена за ту прву екипу. Учили смо како да интегришемо другачије људе у тим, а да задржимо културу у коју верујемо. Бавили смо се, а и сада се много бавимо интерним односима. Некада је то знало да нам скрене фокус са тржишта, али показало се да, на крају дана, даје добре резултате. Мислим да највећи успех Инфостуда није то што је пословно успешна компанија, колико то што је здрава компанија. Фокусирамо се подједнако на обе ствари и не јуримо. Бане нам је говорио, и ја то често понављам – бизнис је маратон, а не спринт”, напомиње Соња и каже да су увек гледали и да граде дугорочне односе са клијентима, чак и ако им то доноси мање пара.
“Нећемо продати клијенту нешто што му не треба или му продати скупљу услугу ако знамо да ће и најјефтинија да му да резултат којим ће бити задовољан. Градили смо дугорочну причу, а тако смо и са запосленима. Било је и тренутака када смо омашили у селекцији, када су неки људи схватили да се не уклапају и да ово није окружење за њих или смо ми рекли да једноставно нисмо једни за друге. Пуно смо бринули о тим интерним аспектима, бринемо и дан-данас и зато смо направили компанију у којој волимо и желимо да радимо”.
Наша саговорница је и у ранијим интервјуима истицала да никада није ишла на посао понедељком ујутру са грчом у стомаку. Сада каже да јој је најтеже пао онај период током пандемије када су сви радили од куће и када се нису виђали и дружили.
“Имамо сад одређену флексибилност да можемо да радимо од куће, али велика већина људи преферира рад из канцеларије, што мислим да је још један показатељ да је овде добро. Било је периода преиспитивања – да ли сам се превише ушушкала, да ли је зона комфора то што радим 20 година у истој компанији? Али увек сам осећала да је то то и мени је важно да сам добро. Важна ми је каријера, важно ми је то што радим, али ми је важно и да будем у складу са собом”.
Приватно и пословно
“Тренутак када сам схватила шта значи баланс приватног и пословног је када сам постала мама 2013. године, односно кад сам се вратила на посао после породиљског одсуства 2014. Тада сам почела да идем кући у 16:00 и људи око мене су почели чудно да ме гледају – откуд сад то? Тада сам схватила да никада нећу бити срећна и потпуна ако дам себе 120 одсто на послу, а подбацујем на оном што ми је најбитније код куће.
Онда сам почела да говорим својим колегама – идите кући на време! То је био тренутак када смо сви почели више да бринемо о балансу приватног и пословног, тренутак када сам освестила да не треба све своје време да проводимо на послу, колико год то желели и волели. Такође, освестила сам то да ако неко ради дуже, не значи да ради ни више ни боље, већ да треба да имамо чисте и одморне главе и тада заправо дајемо свој максимум.
Све ово је важно мени као директору и желим да то буде важно свима, да могу да ускладе своје време колико год је могуће. Кад имаш децу и даље ти је кратак тај период са њима, и даље мислиш да си пуно на послу и да се тамо највише дајеш и највише трошиш. Ако желимо да имамо људе који се задржавају у компанији, они морају да буду у реду са тим што су овде и морају да буду у реду са остатком свог живота. Одсећи приватно и пословно је немогуће, небитно да ли ти живиш свој посао или ти је то само мањи део живота. Ако су нам важни запослени важно је да они буду добро.”
Ново име показатељ зрелости компаније
На питање шта очекује од ребрендирања и новог имена компаније, која је сада постала Инспира група са низом бизниса у свом портфолију, Соња Ћетковић каже да је за Инспиру ово важан и изнад свега храбар тренутак.
“Одвојити се од бренда који је јако познат и добро утемељен је прилично храбро, али јесте показатељ зрелости. Инспири је битније да сами бизниси имају јаке брендове, него група и јасно је дефинисала неке циљне јавности код којих жели да гради подршку. У процесу брендирања послодавца ми јесмо један послодавац, али сваки бизнис има неку своју микро културу.
Мислим да Инспира добија могућност да се јасно изрази ко је и шта је, зато што су досад или Послови били у сенци групе или обрнуто. Дакле, добија јасноћу у даљој комуникацији и прилику да гради себе као компанију која има портфолио различитих бизниса и неки свој лични идентитет, а садашњи Инфостуд је добио прилику да буде то што јесте. Мислим да је комуникација главни бенефит за обе стране.”
У њеној каријери се практично ништа није променило – и даље води групу сајтова за запошљавање.
“Каријерно се ништа не мења, али мени ово јако пуно значи и то је нешто што сам годинама желела да се деси. Мислим да је исправна одлука и за Инспиру и за Инфостуд, а супер ми је што се десило на 20. рођендан Послова.”
Наградно одсуство
Соња је од својих колега и сарадника као награду за јубиларних 20 година рада у Инфостуду добила најлепши могући поклон – месец дана плаћеног одсуства. Постоје само два услова – мора да искористи цело одсуство “у цугу” и да то буде у наредне две године. Каже да још није одлучила када и како ће “потрошити” непланиране нерадне дане.
“Прво морам да наместим све на послу да може да ме нема месец дана, што мислим да неће бити толико проблематично, али треба планирати довољно унапред. Друго, морам да испланирам шта ћу да радим тих месец дана, да не прођу у некој свакодневици. Нисам још одлучила, тек је почетак, имам још две године да искористим…”
Кандидати траже више флексибилности
Тржиште рада је последњих неколико година доживело значајне промене, а неизвесност је једна од главних одлика која ће карактерисати и 2023. Наша саговорница сматра да би следећа година могла да буде турбулентнија, јер је већ крајем ове почео да се осећа пад активности послодаваца када је реч о новом запошљавању. Како каже, од половине године је успорен раст, а последњих месец-два је приметан можда чак и мали пад у односу на прошлу годину.
“С друге стране, повећана је активност кандидата који нису добили отказе, али осећају да можда раде у компанијама које више нису тако стабилне и почињу да гледају неке нове алтернативе. Верујем да ће прва половина следеће године да се настави у истом ритму и да ће се смањити тај велики дефицит кандидата, што ће бити добра прилика за успешне компаније да привуку оне људе које можда досад нису могли. Опет, ја не видим сценарио са неким масовним отпуштањима, али биће компанија које ће зауставити ширење, и то су нам неке већ наговестиле”.
Соња Ћетковић мисли да ће сада бити индустрија које ће мање и оних које ће више осетити нестабилност, али колико год ово да траје – а она не верује да ће дуго – мисли да идемо све више ка ери где кандидати имају моћ и где они могу да кроје услове какви су им потребни.
“То је један тренд који мене ужасно радује зато што сам ја првих десет и више година своје каријере слушала јако тужне приче кандидата и запослених који су радили у заиста лошим условима, а сада долазимо до тога да се компаније боре за своје људе, и тако се ствара једно боље тржиште. Иако то можда звучи као лоша ситуација за послодавце, мислим да није.”
Истиче да кандидати из године у годину инсистирају на различитим облицима флексибилности, а да посебно млади посвећују пажњу и квалитету компаније у коју долазе, индустрији у којој ради и сврси свог радног места, јер желе да то све има неког смисла. “Дешава се хуманизација процеса рада и запошљавања, и ја уживам у томе.”
