Ćao svima, moje ime je Branko Vukovac, zaposlen sam kao saradnik za ljudske resurse u kompaniji Infostud. Bitno je da znate da sam skoro došao u Infostud i upravo to iskustvo želim da podelim sa vama.
Moj prvi utisak o Infostudu kao poslodavcu stekao sam kroz razgovor sa ljudima koji su već bili zaposleni u Infostudu.
Tada su oni bili moji klijenti/drugari, a sada su kolege. Nikada do tada nisam razmišljao o mogućnosti da radim u Infostudu, iako sam svakodnevno posećivao sajt za zapošljavanje, zapravo nisam mnogo znao o kompaniji. Moj prvi susret, a ujedno i ono što je na mene ostavilo najjači utisak i počelo da gradi moju motivaciju da se jednog dana zaposlim u Infostudu je predstavljanje projekta „Kako preživeti grozan posao“ (preporučujem svima da pogledate na internetu i jutjubu detaljnije o ovom projektu). Bio sam zaista impresioniran kreativnim i strateškim rešenjima u okviru tog projekta i pomalo mi je delovalo kao da se tim te kompanije ne nalazi u našoj zemlji. Od tada sam aktivno pratio oglase za posao u Infostudu i našao oglas za poziciju u okviru sektora Ljudskih resursa, aplicirao i bio pozvan na razgovor.
Kada sam se povodom razgovora za posao našao u prostorijama kompanije u Subotici (gde je inače sedište Infostuda), moju zbunjenost i izgubljenost u tih par minuta dok sam čekao da se sretnem sa HR-om, prekidali su nasmejani zaposleni Infostuda sa pozdravom „Ćao“, „E, ćao kako si?“. Odmah se nekako razvila opuštena, prijatna i prijateljska atmosfera, mada mi je to sve u početku bilo čudno. Tako je inače i bilo tokom čitavog procesa selekcije, zaposleni u ljudskim resursima su se prema meni ponašali kao da sam vrhunski stručnjak, a ne neko ko ima 25 godina i tek treba da uči i da se profesionalno razvija. Uspešno sam prošao sve krugove selekcije i bio primljen na radno mesto na kom i sada radim.
Trebalo je da počnem 1.aprila, ali sam im rekao da mi nije baš prijatno da mi prvi dan na poslu bude petak i to dan koji se obeležava kao dan šale, čisto da ne ispadne da su se šalili sa mnom . Dakle, moj prvi radni dan u Infostudu je bio 4. april i naučeno je prvo i osnovno pravilo: Nema persiranja ?. Mislio sam da ću biti pod stresom, ali više jedva čekao da počnem da radim, da se upoznam sa poslom vidim kakva je ekipa. Dočekale su me moje koleginice iz sektora ljudskih resursa (blažen među ženama), odvele su me do mog radnog mesta i odmah nakon toga smo imali sastanak na kom su me upoznale sa mojim planom obuke. Kako naš narod to kaže, odmah su me „kupile“. Inače, u Infostudu se postavljaju različiti planovi, ali čar je u tome što imaš potpunu slobodu da planirane aktivnosti realizuješ na svoj način i onako kako ti mišliš da treba.
Infostud je kompanija koja na prvo mesto postavlja zaposlene, njihovu ličnost, znanje i potrebe. O svemu se razmišlja dugoročno, odnosno za sve se traži održivo rešenje, a pre svega posluje se moralno i odgovorno. Vlada kreativna i prijateljska atmosfera, i jedna od tipičnih situacija je pozdravljanje kolega koji idu kući, naime ja sedim u prostoriji u kojoj ima preko 30 ljudi i kada kolege završe sa poslom i krenu prema vratima možeš da čuješ kako svako od njih viče „Ćao“, „Ćao“, „Vidimo se sutra“, meni su jednom čak pevali „Ćao“u troglasu ?.
Jedan od dokaza da je to sve zaista tako je i ovaj tekst koji čitate. Proistekao je iz jednog običnog razgovora sa kolegama o mojim utiscima o Infostudu, predložili mi da napišem tekst o tome i sada ste u mogućnosti da zavirite u Infostud. Svi koji ne veruju, neka nam svrate u goste ?.
Do nekog sledećeg teksta.
Srdačan pozdrav svima,
Branko
