Добрим условима рада и бенефицијама подржавамо оно у шта верујемо: раст и развој, здравље, породицу и дружење. Једна од бенефиција коју наши запослени имају је могућност да самоиницијативно предложе и организују тимбилдинг а да трошкове таквих дружења субвенционише Инспира група. Милица Медак, из сектора Рачуноводство, неретко има одличне, али и не тако уобичајене идеје за дружења и путовања, а делић последњег који је организовала успела је да преточи у нову Причу из Инспира групе.
Прошле године у октобру била сам код сестре у гостима на Романији, и она ми у једном тренутку каже: „Видиш ову стену, ту су направили виа феррату, замисли ту се људи пењу, нису нормални, и наша Сашка је хтела али наравно да јој нисмо дозволили такву лудорију”.
Бацим поглед на профил Виа феррата Соколов пут да схватим шта је то виа феррата и заљубим се на први поглед. Лептирићи у стомаку, осмех на лицу и нестрпљење, ово морам што пре да пробам!
Показујем људима у фирми, сви одушевљени, сви гледају са истом дозом узбуђења као и ја. Ок, сачекаћу да прође зима и дође лепше време. Јун ми се чини као идеалан месец. Резервисали смо термин два месеца раније, скупила се најхрабрија екипица која једва чека полазак. Гледамо у прогнозу, киша сваки дан. Нема везе, само да не буде муња и громова, остало нас не може зауставити.
Јунско јутро на Романији, ја се смрзавам у зимској јакни. Магла скрива шуму и брда која се пружају око нас, али је бар киша стала пар сати пре нашег доласка. Стижу наши водичи, одлично су расположени али нас успут меркају, процењују нашу физичку спремност. Крећемо пешке ка месту где почиње Виа феррата.
И сам пут до тамо означио је почетак наше авантуре. Клизав терен, блато, потоци воде, узбро, низбрдо, један колега у старкама, а већина у патикама за шетњу. Кад смо коначно стигли сви смо били у фазону: „Цркли смо, а још нисмо ни кренули!” Испред нас се пружа висока стена, врх јој је у магли, угао 90 степени, а ми у себи мислимо : Шта нам је ово требало? Испред овог призора, троје колега одустаје. Нас девет крећемо. На почетку помало несигурни, нарочито јер смо одмах стартовали са превисом – негативним нагибом на стени. Помислили смо: Ако је све овако, докле ћемо стићи? На срећу, није све било тако и свако је у свом ритму грабио метар по метар ка висини.
Било је тренутака када је свако помислио: „Шта ако се оклизнем баш овде, како сад ово извести, ноге су ми прекратке да дохватим следећи дрзач, да ли ћу имати довољно снаге у рукамa?”
Али најбитнија ствар на читавој ферати није у снази, него имати велико поверење у себе и своје способности, не сумњати у позитиван исход, не мислити о томе шта би могло да крене наопако, ко би дошао да ме спаси, имају ли овде хеликоптере… Јер то паралише. Јер кад с том мишљу погледаш где си, испод тебе само литица, чији крај и не видиш у густој магли, све је још страшније. Значи, никако не мислити на почетак филма Алпиниста. Добро дошле су афирмације попут: „Браво легендо; идем да прегазим и ову стену; wow, у овом погледу треба само уживати…”
Висећи мостови су најспектакуларнији, а физички најлакши део. Осећај ходања по жици изнад провалије је фасцинантан и сјајан ( под условом да си у позитивном моду). Један по један долазимо до врха, сви са огромним кезом на лицу, одушевљени изазовом, Црвеним стенама, нама самима. Какви смо краљеви што смо дошли овде и почастили се незаборавним искуством!
У повратку говорим водичу да ћу доћи поново кад не буде магле, а он ми каже: „Обавезно, правимо још једну феррату, мало тежу и изазовнију, на Црним стенама!”
Мени се уста већ развлаче у познати осмех, у стомаку већ виђени лептирићи…
Наставиће се…
