Priče iz Inspira grupe

Upoznaj naš tim. Ovo su priče naših zaposlenih.

Marijana Vuletin, Specijalista korisničke podrške, polovniautomobili.com

Letopis sa ekskurzije u Jordanu

Vrednovanje timskog duha je jedan od ključnih principa kojim se vode zaposleni u Inspira grupi. Volimo da se bolje upoznajemo van poslovnih okvira, stoga često organizujemo druženja, tim bildinge, radionice i ekskurzije.

Kada su putovanja u pitanju, ja sam uvek za! Pročitala sam skoro citat koji sam usvojila: „Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača.“ – Ibn Batuta.

Jedno popodne, pred kraj radnog dana stigao je e-mail da idemo na ekskurziju. U ponudi je bilo nekoliko destinacija, ali pobedu je ubedljivo odneo Jordan. Ovo je bila moja prva ekskurzija od kada sam počela da radim u Inspira grupi i bila sam baš uzbuđena. Pogledala sam u koleginicu i pitala „Idemo?“, to je bilo sasvim dovoljno da se razumemo.

Daleka destinacija, strah od letenja avionom, upoznavanje kolega koje sam viđala u prolazu, hrana koju nikada nisam jela, sve mi se to vrtelo u glavi, ali najveći izazov sa kojim sam se suočila bio je kako da se za 5 dana spakujem u ranac?! 😊
Došao je i utorak – dan polaska. Nakon nekoliko sati i pedesetog pokušaja prepakivanja, uspela sam da spakujem sve što mi je bilo neophodno, šešir na glavu, naočare za sunce, pasoš, ranac na leđa i polazak.

Ambiciozno i hrabro, nas 50 okupili smo se na dogovorenom mestu i krenuli ka Budimpešti. Kada smo stigli na aerodrom, prvo što smo uradili bilo je merenje prtljaga i nerviranje što dimenzije naših rančeva prelaze dozvoljene dimenzije. Nažalost, nekoliko kolega je „palo na testu“ i morali su da doplate za prtljag. No, niko nije pokazao nezadovoljstvo i nisu dozvolili da im ova neprijatnost utiče na raspoloženje, još smo se i šalili kako ćemo svi da damo po koji evro kako bismo im nadoknadili.

Let je brzo prošao, kao i moj strah jer sam veći deo puta prespavala. Brzo smo prošli pasošku kontrolu, ali i suočili se sa prvim izazovom – na aerodromu u Jordanu dali smo pasoše osobi koja nam je tražila, a niko od nas nije znao ni ko je, ni šta je posao tog čoveka. Kada smo to shvatili, smejali smo se i šalili kako se naša ekskurzija završila pre nego što je počela. Naravno, sve se dobro završilo i posle sat vremena čekanja dobili smo pasoše i uputili se ka hostelu.

Rasporedili smo se u sobe, izabrali krevete, sredili i krenuli u obilazak Ammana. Naš vodič Nemanja, uz podršku lokalnog vodiča Raida, po planu predstavio nam je kulturu i običaje lokalaca. Prvi utisak o gradu mi nije bio pozitivan – gde god sam pogledala bilo je smeća. Zatim smo stigli na našu prvu destinaciju – Rimski teatar, gde se moje mišljenje značajno promenilo. U sklopu rimskog teatra nalaze se dva muzeja, koja smo takođe posetili. Nastavljamo dalje put do Citadele. Trebalo nam je dosta vremena dok nismo sve obišli, slikali se i vratili na početak.

Rano buđenje narednog dana i polazak za pustinju Njadi Rum. Sva moja očekivanja su premašena i kada bih birala gde mi je bilo najlepše, definitivno prvo mesto zauzima pustinja. Na putu do pustinje pridružuje nam se lokalni vodič Anas. Ubrzo saznajemo za interesantnu priču o njegovom životu, koju smo svi bez reči poslušali. Njegova majka je srpkinja, njegov nadimak je Sale i kršten je u crkvi, dok je ostatak njegove porodice muslimanske vere. Sale je zaista sjajan vodič, mnogo toga smo naučili, bio je otvoren za sva pitanja (čak i privatna! 😊) i upotpunio nam je putovanje.


Stižemo u Njadi Rum, gde nas čekaju džipovi i voze do beduinskog kampa. Domaćini su nas srdačno dočekali sa ručkom. Beduinska porodica kod koje smo bili smeštani je izuzetno ljubazna, domaćica se potrudila oko hrane, bili su nam na usluzi sve vreme, trudili su se da nas najlepše ugoste. Zaista su me oduševili kada sam ih nešto malo pre ponoći pitala za iglu i konac (ranac mi se rašio) a domaćin se ponudio da ode do obližnjeg sela da pronađe i donese. Taj gest mi je mnogo značio, iako sam rekla da je bolje da sačekamo jutro.
Vožnja džipovima po pustinji je neverovatno iskustvo. Veliko prostranstvo, crveni pesak i masivne stene su nas oduševile. Na jednom od vidikovaca smestili smo se i uz čaj gledali prelepi zalazak sunca iza planina. Dan nam je proleteo i bili smo prepuni utisaka. Nakon povratka u kamp, usledilo je druženje oko logorske vatre i spavanje pod vedrim nebom. Neverovatno iskustvo koje stalno prepričavam – veliki broj zvezda padalica, toliko zamišljenih želja, prilika da bolje upoznam sjajne ljude, smeh i šale, zahvalnost za priliku da tako nešto doživim zaista je ostavilo trag.


Naredno jutro u pustinji započinjemo toplim beduinskim čajem i doručkom. Ubrzo stižu i kamile. Kako mi je bio prvi put da jašem kamilu bila sam uplašena, ali uz društvo dragih kolega toliko sam se zabavila da je strah posle nekoliko minuta nestao.


Kako smo za kratko vreme isplanirali obilazak mnogih znamenitosti, put se ubrzo nastavio ka veličanstvenoj Petri. Petra – jedno od svetskih čuda zaista opravdava tu titulu.

Smeštena je usred neravnih pustinjskih kanjona i planina. Saznali smo da predstavlja nekadašnju prestonicu Nabatejskog carstva i da je dugo godina bila izgubljena. Spomenuću i da su neki od poznatih filmova upravo snimani na ovom mestu – „Indiana Jones and the Last Crusade“, „Aladdin“, „The Mummy Returns“, „Transformers: Revenge of the Fallen“. Najpoznatije obeležje Petre je riznica. Oko nje smešteni su beduini koji izgledaju kao likovi iz filma – našminkani, na konjima, magarcima i kamilama. Kako je put do manastira strm i dugačak odlučujemo da ga nastavimo jašući magarce. Ovo iskustvo mi je bilo veoma neprijatno i obećala sam sebi da to neću više ponoviti. Preplašena, molila sam se samo da bezbedno stignem do vrha, jer su oko nas bile provalije, a magarci su se penjali 900 stepenika između njih. Beduini koji su vodili magarce šalili su se sa nama i bilo im je beskrajno zabavno da slušaju naše kukanje. Jedan mi je rekao „Close your eyes and open your mind“, posle čega sam shvatila da je ovo takvo iskustvo koje se ne zaboravlja, da mi se ništa neće desiti i da treba da uživam u trenutku. Nakon nekog vremena stižemo i do manastira u Petri, gde nas čeka sok od nara, sladoled i klupe u nazovimo „kafiću“. Odmaramo se, slikamo i delimo utiske o „vožnji“ na magarcima. 😊 Ubrzo shvatamo da se sad treba peške spustiti 900 stepenika i prepešačiti duuugačak put do izlaska. Da, sada nam magarci i ne zvuče toliko loše, ali krećemo polako. Kasno smo stigli u hostel, ali nekoliko kolega odlučilo je da se počaste baklavom i još malo druže na terasi. Bilo je i nas koji smo preumorni samo pronašli put do kreveta.

Poslednji dan nakon doručka upućujemo se na poslednji izlet – planinu Nebo i Mrtvo more.
Najpre obilazimo Madabu, grad poznat po mozaicima. Za razliku od Ammana, ovaj grad mi se svideo. Sve je uređeno, čisto, mnoštvo malih radnji, prijatnih lokalaca. Obišli smo i crkvu Svetog Đorđa, gde smo imali priliku da vidimo jedinstvenu mozaičku mapu. Zatim smo put nastavili do planine Nebo, mesta na kojem je podignuta crkva posvećena Mojsiju. Upravo na ovom mestu, Mojsije je video obećanu zemlju. U crkvi smo imali priliku da prisustvujemo molitvi i zapalimo sveće.

Poslednja destinacija našeg putovanja jeste Mrtvo more. Kako je tog dana bilo izuzetno toplo, jedva smo čekali da uletimo u vodu, kad eto iznenađenja – voda je bila veoma topla. Tada počinje zabava, smejali smo se kako plutamo, što ne možemo da plivamo, zaista je neverovatan osećaj „lebdeti“ na vodi.

Zbog koncentracije soli, vreme provedeno u vodi je ograničeno i tada je na red došlo mazanje lekovitim blatom. Neki su se toliko namazali da ih je bilo nemoguće prepoznati. Nekolicina nas sačekala je autobus koji vozi od plaže do rizorta i odlučili smo da pređemo u bazen. Tu smo se okupili i napravili žurku na bazenu, uz bezalkoholne koktele i našu domaću muziku. Kako smo bili ograničeni sa vremenom, ubrzo se upućujemo ka hostelu, kako bismo se pripremili za žurku u lokalnom restoranu.

Ova ekskurzija pomogla mi je da izađem iz zone komfora, prevaziđem strahove, dokažem sebi koliko sam hrabra i steknem nova poznastva.

Završiću ovaj letopis, kako sam i počela – sa citatom: „Naša destinacija nikada nije mesto, već novi način posmatranja stvari.“ – Henri Miler.

Posao u Inspira grupi

Pogledaj kako je raditi kod nas i konkuriši na neku od otvorenih pozicija, stipendiju ili praksu.

Upoznaj nas bolje

Povezane priče

U susret šestom Subotičkom polumaratonu

„Trke su kao i sam život. Ne zaleći se na početku, napravi plan, odradi dobru pri...

Pročitaj više

Osvojili smo Via ferratu „Sokolov put”

Dobrim uslovima rada i beneficijama podržavamo ono u šta verujemo: rast i razvo...

Pročitaj više

TRI ŽIVOTA I DVA SLOBODNA DANA

Zašto davanje krvi nije masovna pojava u kompanijama? Nacionalni dan dobrovoljni...

Pročitaj više