Zašto davanje krvi nije masovna pojava u kompanijama?
Nacionalni dan dobrovoljnih davalaca krvi je 11. maj. Međunarodni dan – malo kasnije, 14. juna. Tada ide i prvi poziv pred uobičajene letnje nestašice krvi. Većini ljudi ovo su nepoznati pa i nebitni datumi. No, neki naši sugrađani, komšije, kolege, možda i rodbina više su ponosni na pečate u svojoj knjižici davalaca nego na pečate u pasošu. I tog 11. maja obuku se svečano, odu na dodelu, ljubazno se zahvale i kući donesu priznanje ili zahvalnicu.
I tako decenijama unazad, neki tihi heroji ispunjavaju svoju dužnost na koju ih niko nije naterao. Ili možda i jeste – neki nesrećan slučaj u porodici ili bliskom okruženju. Ali su i nakon toga ostali verni tom pozivu – pomoći nekom tamo nepoznatom. Taj koncept lične satisfakcije, bez paradiranja i očekivanog hvalospeva okoline – osobina je retkih. No, na ovoj zemljinoj šari u ovom preseku kazaljki, ove ljude treba izvući kao apostole nade za izlečenje ovog društva.
Naslovne strane medija pune su krvi, a vest o dobrovoljnim davaocima krvi ostaje na marginama. Dok se ne desi tragedija. Pa još jedna. Pa onda krene spirala panike i prikupljanja dobrovoljnih davalaca, svi se rastrče, licitiraju krvnim grupama, vakcinisan može/ne može, tetoviran ne. Otvara se čitav pandemonijum dezinformacija, a malobrojnima u tom magnovenju padne na pamet da pozovu Crveni krst. I tako Krst umesto uobičajenog telopa pred Dnevnik 2 dobije još malo pažnje. Još dan, dva – pa do sledećeg masovnog apela na društvenim mrežama.
E, tako nije dobro da se živi. Lokalni mediji su još poslednje utočište gde vidimo neku priču o davalaštvu, ali je njihov uticaj minoran. Jasno je da će nacionalni mediji staviti u etar tzv TLJP (toplu ljudsku priču) kada dođe naređenje odozgo ili ako se doda neki tabloid momenat što bi ovu priču obesmislilo. I tako dolazimo do lične i odgovornosti kompanija.
Razumem da mladima davanje krvi nije kul, ali verujem da bi postalo ukoliko bi nekoliko uticajaca umesto histeričnih fora i proba proizvoda otišlo u najbliži Crveni krst. Mnogo veće je pitanje odgovornosti kompanija koja su veliki sabirni centri za davanje krvi.
Godinama unazad na listi davalaca su iste kompanije i to uglavnom one iz tradicionalnih industrija koje postoje 20 i više godina. Čini se da su najtiše upravo one mlade kompanije iz IT sektora čiji zaposleni po svim parametrima nose titulu najpoželjnijih davalaca. Zašto bi neko odbio punu logistiku ekipe Crvenog krsta i dolazak na noge, u prostorije poslodavca sa minimumom ometanja procesa rada?
I tu dolazimo do kvake 22. Da bi zaposleni bili zainteresovani potrebno je da ih poslodavac stimuliše i ohrabruje. A da bi poslodavac krenuo da ohrabruje neophodno je da se suoči sa tim da će mu svaki zaposleni davalac biti odsutan dva dana sa posla – taj dan kad daje krv i sledeći. Što u vreme kratkih rokova, borbe za klijente i projekte, na trenutno trusnom IT području nije povoljan trenutak. No, ispada da nikad nije.
Da li je onda licemerno ukoliko neka kompanija u sklopu svog brendiranja kao poslodavca ističe humanocentrični pristup, ali nevoljno odobri dva dana odmora zaposlenom koji je na ličnu inicijativu donirao krv? Zašto davanje krvi nije element tog famoznog EB-a?
Umesto šolja sa motivacionim citatima i timbildingom na livadi dajte ljudima priliku da učine kolosalno ljudsko delo i potencijalno spasu 3 života. Poklonite im korpu voća, večeru u restoranu sa najboljim crvenim mesom u gradu ili pošaljite pola kilograma aronije. Učinite da se osećaju ponosnim i cenjenim zbog toga ko su, a još više zbog toga što su baš oni deo vaše poslovne priče.
Davanje krvi jeste bukvalno stvar srca i zato ću vam reći nešto vrlo lično, bez namere da se upoređujem sa redovnim davaocima. Kada sam prerano rodila blizance dečaka i devojčicu u sklopu višenedeljne nege na Institutu za neonatologiju, ćerki je zbog infekcije bila neophodna krv, tačnije trombociti. U toj fazi nisam smela da ih posećujem i sva komunikacija je bila preko telefona sa medicinskom sestrom. Rekli su mi da devojčica trenutno prima trombocite, da je jako mala i tankih vena koje su do sada dobrano izbušene, pa su joj krv priključili na venu na glavu. Nisam želela ni da zamislim kako to izgleda. Uglavnom to je prošlo dobro. Proslavili smo skoro 10 godina od izlaska sa Instituta. Ali nisam mogla da izbacim iz glave tog anonimnog davaoca krvi koji je tih dana svratio do Instituta u ulici Svetog Save ili autobusa Crvenog krsta negde u gradu i dao krv. Možda je tada krenuo po bakaluk, možda na posao, fakultet, da uplati račune, pokupi dete iz škole? Razmišljala sam tih dana ko je taj dobri čovek (ovde mislim na antropološki pojam čoveka, a ne polnu odrednicu) koji je jednoj Đurđi spasao život. Tri godine kasnije odlučila sam da prvi put dam krv i taj svoj krug dobročinstva zatvorim, a otvorim za nekog drugog.
Kompanije isto tako treba da budu pokretači koncentričnih krugova i pokažu da zaista primenjuju onu krilaticu koju ponosno navode na intervjuima sa kandidatima ili u objavama na mrežama: Ljudi su nam važni.
Inspira grupa organizuje 3 puta u godini davanje krvi u Subotici i za svaku akciju odazove se više od 30 zaposlenih. To su kolege sa raznih pozicija i biznisa, različite starosne dobi i fizičke spremnosti. Ono što je jedinstveno za sve, jeste želja da se odazovu apelu Crvenog krsta. Neki su redovni, ali je mnogo više periodičnih davalaca. Ovo je poslednje priznanje od Crvenog krsta Vojvodine. Priznanje za sve nas, Inspirovce.
