„Trke su kao i sam život. Ne zaleći se na početku, napravi plan, odradi dobru pripremu uz obavezan doručak na dan trke. Kad ne juriš vreme prolaska kroz cilj, trčanje je pravo uživanje“, kaže naša Dušica Vilov, direktorka za e-trgovinu Inspira grupe i verna učesnica ove gradske manifestacije.
Koliko puta si istrčala SUPM?
Moj prvi istrčani polumaraton je bio 1. Subotički polumaraton i, od onda, svaki put ga trčim, tako da će i za mene ovo biti šesto učešće. Pored toga što mi je šest omiljeni broj (hehe), posebno mi je drago kada vidim da je svake godine sve veći broj trkača i atmosfera sve bolja i bolja. A isto tako, posebno sam ponosna što kompanija u kojoj radim podržava manifestacije ovog tipa i podstiče svoje zaposlene da vode zdrav život i bave se sportom.
Šta se promenilo od prvog istrčanog polumaratona?
Prvi sam trčala čisto da vidim da li mogu, a svaki sledeći jer volim da trčim tako da bih rekla da sam usput sebi osvestila tu ljubav. Razlika između prvog i ovog sad 6. Subotičkog je u broju istrčanih kilometara pre trke, kao i tome da sada znam da to mogu. Međutim, iako znam da mogu, ono što se nikada ne menja, je osećaj kada prođem kroz cilj – to je nešto što se ne može opisati rečima.
Da li imaš posebne pripreme ili neku rutinu/redosled radnji pred trku?
Pošto uglavnom redovno treniram, nemam neke posebne pripreme jer više trčim za svoju dušu. A što se rutine tiče, obavezan je doručak pred trku koji uvek uključuje hleb sa puterom (obični ili kikiriki) i džem od maline.
Ideš li sa unapred postavljenim ciljem (vreme trke, obaranje rekorda)?
Moram da priznam da mi se svaki put obilo o glavu kad sam sebi zacrtala neko vreme, a bez da sam to dodatno razradila i napravila i plan same trke, jer imam tendenciju da se zaletim na početku Uvek sam bolje prošla kada trčim rasterećeno, bez da “jurim” neko vreme. Onda noge same idu.
O čemu misliš dok trčiš?
Ne znam da li je to dobro ili loše, ali najčešće o poslu, sumiram dan koji sam imala, pravim plan za naredni dan/nedelju/period, analiziram sastanke koje sam imala,… Kada mi posao nije u glavi, onda su misli najčešće usmerene na okolinu kao i na samo trčanje, ali to onda samo znači da mi je teško i da brojim korake do kraja.
