Живот у једном, а рад у другом граду никада није једноставан. Међутим, тзв. хибридни режим рада је запосленима омогућио да неколико дана недељно долазе на радно место, а и да опет могу да одређеним данима раде од куће.
То је у великој мери утицало да се у обзир узму и пословне прилике које су многима пре ове могућности биле испод радара.
Један од примера такве праксе у Србији је Инспира група, са седиштем у Суботици, у којој за 6 различитих бизниса раде запослени из различитих градова.
Њихови разлози да сваког месеца пређу десетине, поједини и стотине километара, нису искључиво професионални.
Како кажу наши саговорници, кључни фактор је подршка послодавца а како изгледа бланасирање између два темпа живота, како изгледају радни дани, шта се добија, шта се губи, сазнајемо из њихових прича.
Небојша: “Три дана живим у Суботици, остатак недеље у Београду.”
Небојша Радојевић, шеф продаје на сајту Половни аутомобили, никада није планирао да ради ван Београда. Међутим све се променило већ приликом одласка на разговор за посао.
– На промену мишљења утицали су фирма и њене вредности, начин на који смо разговарали. Ту је била и љубав према аутомоблима, а када треба да радиш оно што волиш то је већ плус само по себи. Инспира ми је пружила флексибилност, омогућила да радим из канцеларије, са терена, од куће и показала велико разумевање што је у данашње време нажалост реткост. Нико не може ефективно да ради осам сати без паузе, а овде постоји свест о томе – каже наш саговорник.
Већ три и по године, три дана недељно проводи у Суботици. Од уторка до четвртка живи у стану који му фирма финансијски помаже да изнајми, а осталих дана је код куће, у Београду. Када путује, полазак колима је већ у седам ујутру. Како каже, тих 200 км пређе за два сата.
У канцеларију у Суботици стиже до девет. Вожња му је, време за себе, за размишљање и сабирање мисли. Ипак, признаје да му је првих годину дана било најтеже, али сада боравак у Суботици доживљава као мали бег од београдске гужве.
– На послу проводимо осам сати. То је трећина живота. Битно је у каквом окружењу радиш, с каквим људима, каква је атмосфера, да не осећаш притисак. Хумани услови и пасија према послу. Када се све узме у обзир новац је наравно битан, али не би требало да буде пресудан.
Глобализација и тренд укрупњавања фирми не остављају могућност да увек нађеш то што волиш, а да ти је близу куће – закључује Небојша.
Миња: “Из Сомбора за сат времена до посла.”
За Мињу Лалошевића, менаџера за кључне клијенте у Инфостуду, који четири дана недељно путује из Сомбора за Суботицу, кључна је била пословна прилика „кројена по мери“, а то су снага, величина и бренд компаније, радни услови, плата, бенефити.
– Промена посла је сама по себи вероватно стресна, тако да можда из данашње перспективе делује безазлено, али сигурно да је било тешко. Неизвесност како ћу се снаћи и како ћу се показати, како ће ме тим прихватити, да ли ће се мени уопште на крају допасти посао и ново радно окружење и још на све то канцеларијски рад и дуго путовање на посао. Али све је испало боље од очекиваног – каже Миња.
Најчешће, на посао у Суботицу путује 4 дана недељно. Углавном бира да ради од куће петком како би растерећенији упловио у викенд.
– Бирам и друге дане, али петак ми је фаворит. Срећан сам и захвалан јер ми Инспира даје слободу избора, тако да неретко неке моје приватне обавезе утиче на избор дана када остајем да радим од куће – мајстори, банка, обавезе око деце, различити лепи или мање лепи разлози због којих ми значи да останем да радим од куће – каже Миња.
Иако му од изласка из стана до уласка у канцеларију треба сат времена, пут му не представља проблем. Пре доласка у Инспиру радио је на терену па му вожња аута и прелажење пуно километара никад нису представљале терет.
– Путује нас троје, некада четворо, тако да време брзо прође. Пут је добар, нема пуно саобраћаја ни задржавања. У одласку и у повратку, излазак и улазак у Суботицу, односно у Сомбор, тече врло глатко. Наравно да би свако од нас бирао да скрати време одласка и путовања на посао јер оно само по себи не доноси велике бенефите. Међутим, могуће га је искористити продуктивно, некада да довршиш пословне или приватне обавезе, да телефонираш, читаш вести, прелетиш друштвене мреже, одмориш. У том смислу, када стигнем кући, имам неподељену пажњу за децу, фамилију, али и за себе, јер сам све своје обавезе обавио у путу – каже Миња.
Јелена: “Иако живим у Новом Саду, прихватила сам посао у Београду.”
За Јелену Мандић Вујанац из Новог Сада, тим лида за осигурање корпоративних клијената у Осигураник.рс, одлука да ради у другом граду није била лака, али је била промишљена.
Понуда послова у овом граду, који одговарају њеним компетенцијама била је ограничена, па је прилика за посао у Београду, уз добру повезаност и могућност рада од куће два дана недељно, превагнула.
– Прво сам покушала да нацртам себи како би изгледала моја радна недеља и да видим како би то утицало на квалитет мог живота. У колону “за” је ишла пословна прилика која је финансијски и каријерно интересантна, добра саобраћајна повезаност, близина мог стана и канцеларије од аутобуске и железничке станице, а и два дана недељно имам могућност да радим од куће. У ону колону “против” спадају лоши временски услови, кашњење воза или аутобуса, немогућност да у хитним ситуацијама дођем брзо у Нови Сад – прича Јелена.
Ипак, важно ми је да је моја породица учествовала у доношењу одлуке о прихватању посла – наглашава Јелена
Наша саговрница возом путује три дана недељно, а свако путовање траје сат и по до два сата у једном правцу што је укупно и до четири сата дневно. Средом и петком ради од куће, што јој, како истиче, даје енергију и фокус.
– Без тих дана верујем да бих већ четвртком била на 50% својих капацитета. Петак је круцијалан, јако ми је битно да сам петком у Новом Саду. Хватати воз или бус петком у 17х би учинило да се осећам депресивно..
Јелена је већ после студија имала прилику да у другој земљи свакодневно дуже путује до посла.
– Живела сам у Атланти која је доста географски разуђена и тамо сам имала прилике да до посла путујем сат времена. Посао је у центру, а када заврше људи се враћају у своја насеља, која су пуна зеленила и пружају комфор. Радимо да бисмо живели, а не супротно. Зато Нови Сад бирам као свој дом, а на посао путујем – сматра она. Као и њеним колегама подршка фирме је круцијална у оваквом радном режиму.
– Компанија ослушкује моје потребе и пружа ми оно што ми је потребно да будем фокусирана на радне задатке. Мом послодавцу је битно да мој посао буде саставни део мог живота и да ме прати кроз добре и лоше дане, да на компанију могу да рачунам, а самим тим и она може увек на мене – додаје Јелена на крају.
Бојана: “Из Новог Сада у Суботицу три пута недељно.”
Бојана Тепић, специјалиста за бренд маркетинг у на сајту 4zida.rs, већ четири године путује из Новог Сада до Суботице. Ради у моделу „3–2“ – три дана у Суботици, два дана од куће. Од стана до канцеларије дели је 110 километара, али, како каже, то јој не делује толико далеко.
– Да ли ћу провести сат времена да стигнем са једног краја града на други, или ћу изаћи на аутопут и стићи у Суботицу за сат, временски је исто. Заправо некад у Суботицу стигнем брже него у Београд који је у километарски ближи – каже и додаје да углавном путује са колегама из Инспире, али понекад, када се екипа расплине и оде на одморе, радо користи услуге БлаБлаЦара.
– Пре Инспире приоритет ми је био посао у Новом Саду, желела сам да останем овде и претходни посао сам на пример изабрала искључиво по том критеријуму. На крају се испоставио као лош избор. Једном сам изабрала град, сада бирам људе – истиче она. Признаје да јој путовање не пада лако, али ни једног тренутка није зажалила.
– Сама чињеница да фирма има разумевања и да то није само слово на папиру, много значи. Исто важи и са моје стране. Важно је да будете искрени према себи око тога шта очекујете од посла. Да нисам задовољна и испуњена, да не видим свој допринос и место у тиму, путовање би ми било проблем – каже Бојана и подвлачи да са својих 35 година другачије размишља него на почетку своје каријере.
– Када сам била млађа, мислила сам да би посао у Београду аутоматски значио пресељење тамо. Сада знам да могу и да путујем. А хибридни рад све то баш олакшава. Путовање између градова постало је нормално, чак и пожељно, јер доноси нове контакте, боље прилике и шири видике – сматра она.
Аутор текста: Маријана Нишкановић
