Одлазак на пролећну екскурзију је некако нечујно и крадом временом постала права мала Инфостуд традиција, коју из године у годину са нестрпљењем очекујемо. Овогодишња четвородневна авантура у Москви нас је очарала, натерала да се безглаво заљубимо у руску престоницу и обећамо да је ово био тек наш први долазак у овај дивни град. Изнад свега, ово је била још један показни пример како неговање добре атмосфере и међуљудских односа на радном месту у великој мери утиче и на стварање заједништва и осећаја привржености и у приватном животу, али и обрнуто.
Дестинације бирамо гласањем.
Концепт наших екскурзија је такав да прво предложимо неколико дестинација које бисмо посетили, а онда гласањем бирамо финалну одредницу.
Често предлажемо места која приватно не стижемо да посетимо, а екскурзија је управо прилика да не запоставимо ове сјајне дестинације. Са организацијом почнемо неколико месеци раније, брзо се договарамо, бирамо обично смештај у хостелима и најједноставније и најисплативије начине да до дестинације дођемо.
Временом смо само потврдили да наша дружења на овим екскурзијама и међусобно дубље упознавање утичу на наше боље узајамно разумевање и једноставније функиционисање и на радном месту, и обрнуто – често добри односи из канцеларије прерастају у нераскидива пријатељства. Н
акон прошлогодишње екскурзије у Пољску и посете Аушвицу, Кракову и рудницима соли, ове године је избор демократски пао на Москву.
Речено учињено.
Како да за четири дана обиђемо све оно за шта нам ни цео месец не би био довољан?
Били смо свесни да одлазимо у град који има 12 милиона становника, у коме практично живи више људи него у Србији, знали смо да је град огроман и монументалан, али нас је упркос томе оставио без даха и освојио на први поглед.
Једини начин да бар мало доживимо Москву у овом периоду била је наша свесна одлука да јој се препустимо. Москва је пружила руку, ми смо јој дозволили да води. Беспоштедно смо трошили табане, улетали у хоп он хоп офф аутобусе, возили се бродићем по реци Москви, прешли град метроом уздуж и попреко.
На Црвеном тргу човек не зна где га гледа од толиког пространства и лепоте која му се пружа пред очима. Име трга није асоцијација на комунизам, како многи мисле, већ придев црвени асоцира на лепоту и грандиозност – црква Св. Василија, Лењинов маузолеј, Кремљ све време подгревају такав утисак.
Пред очима су нам се ређале грађевине које смо толико пута видели на телевизији – Бољшој театар, КГБ зграда, зграду Думе.
Очарао нас је стари Арбат, предивна пешачка зона, са продавницама, кафићима и ресторанима, некадашњи елитни корзо којим су шетала руска господа.
Посебно су занимљиве зграде “седам висотки” – 7 монументалних грађевина са шпицевима на којим су петокраке подигнуте за време Стаљинове владе, које су заувек промениле панораму Москве. У једној од њих се налази и чувени московски универзитет Ломоносов, који за Русију представља оно што су у Енглеској Оксфорд и Кембриџ, а у Америци Јејл и Харвард.
Без даха нас је оставила највећа правлославна богомоља на свету, храм Христа Спаситеља који су градили 44 године руски уметници славећи руску победу над Наполеоном.
Паркови су прави огромни тематски комплекси који су нас одушевили и пространством и садржајем. Неки од нас су стигли до парка ВДНХ (Изложба Остварења Народне Привреде), који је у ствари изложбени простор из тридесетих година 20. века. Данас се у њему налази и Музеј свемира. Сате смо провели у Парку победе и музеју посвећеном другом светском рату. Парк Горки је био јагодица на колачу, огроман, пун садржаја, идеалан за доколицу и спортске активности.
Метро је прича за себе, један је од најстаријих на свету, али вероватно најбогатији и најбоље декорисан. Поједине станице су дивно украшене богатим рељефима, илустрацијама из руског народног живота, неке имају лустере, скулптуре – баш као што је случај на станици Плошчади Револуциј, где смо као што то чине прави Руси помиловали за срећу њушку бронзаног пса који је ту постављен.
Занимљив нам је био и ГУМ – једна од најстаријих и најпознатијих робних кућа у свету, која је чувена колико и лондонски Харродс Департмент сторе. Садржи огроман број продавница, а чувен је балкон на спрату који је Стаљин користио за обраћање маси.
И оно што нас је све изненадило – имена свих светских брендова су написана ћирилицом.
Зашто Руси тако добро подносе водку?
Наша посета Москви би била непотпуна без препуштања гастрономским уживањима. У националном руском ресторану уз водку са реном су нам послужени кисели краставчићи, укисељене шпаргле обложене сланином. Тајна испијања вотке је очигледно у доброј припреми, комбинација масно и кисело изгледа да не може да омане. На менију су нам биле незаобилазне чорбе – боршч, шчи, затим пејмени – кнедле пуњене разним надевима, пирошке, блини –варијанта слатких палачинкии, лосос, гомила сирове рибе (чиме се једино наш директор Бане одушевио). Нисмо пропустили прилику да уживамо у телетини на грузијски начин и чувеном грузијском хлебу качапури. Занимљиво је да се на сваком кораку продаје домаћи занатски сладолед који је опстао упркос великим светским произвођачима.
Након четири интензивна дана наш тим се вратио у Србију препун утисака са чврстом одлуком да Москву поново посети. Остало је толико тога да се види: Музеј Матјошке (бабушке), музеј „Дом Булгакова“, који је смештен управо у стану из романа „Мајстор и Маргарита“, пословни центар Москва цитy, Пушкинов музеј, дом Романових, парк Царицин и још толико тога.
Све у свему Москва је оправдала и премашила сва очекивања, освојила нас и оставила без текста. Утиске још сређујемо и кујемо планове за следећу, сјајну Инфостуд екскурзију.
