Како ће проћи овај дан? Само да ми колегинице које су преосећајне нису у близини.
Затварам страницу живота у којој сам одрасла, сазрела, схватила, научила, препознала и усвојила вредности које желим да ме воде кроз живот.
Да, мој последњи дан у Инфостуду.
Ок, нисам одрасла. И нећу, првих 40 година детињства су најтеже. Извињавам се колегама што се и даље играм у песку на састанку и скидам капу шефици која на то није одреаговала. Али одговорно све пратим. Одговорност је нешто чему сам Инфостуду најзахвалнија.
Дошла сам као дете на праксу пре више од седам година. Мој први озбиљан задатак је био да позовем дужнике. Узимам телефон, гледам да сви причају, да ме нико не слуша, рука дрхти… Воила! Наплаћен дуг. То је био „мали корак за човечанство“, али велики за мене, којој у том тренутку почиње нова сага, роман са много страница.
Убрзо након тога прешла сам у продају и почела да радим са великим клијентима, помагала им да нађу праве људе за свој тим, градећи успут однос заснован на поузданости, поверењу и алтруизму. Огромна одговорност.
Мој највећи успех је што су ми клијенти постали пријатељи. Препознали су моју најискренију жељу да им помогнем, а не да им продам своје услуге. Када верујеш у оно што радиш и услуге које нудиш, а притом си сигуран да оне могу да помогну некоме да дође до свог циља, преостало је само да препознаш потребу и да заједничким снагама дођете до најадекватнијег решења. И увек смо их налазили. Они срећни – срећна ја.
Срећа… Колико сам само срећних и лепих момената имала у Инфостуду. Добро, и тужних и тешких, али њима сам најзахвалнија, јер из њих изађеш мудрији. И нисмо се често разумели, јер смо доживели много промена, а у тим променама смо имали два избора: да прихватимо услове какви јесу или да прихватимо одговорност за њихову промену. И опет долазимо до одговорности. Тврдим да одговорни и савесни људи могу највише. И ту своју мантру сам покушала да пренесем на своје саиграче у тиму. Надам се да сам у томе и успела и да ће та мантра наставити да живи унутар Инфостуда.
Неко мудар је рекао „Најдубља тајна је та да живот није процес откривања него стварања, ти не откриваш себе већ себе изнова ствараш. Тежи, зато, не према томе да спознаш ко си, него тежи према томе да одредиш ко желиш бити.“
И тако се отвара нова страница у мом роману. Постајем Пројецт манагер. Дошло је време да научим лекције о организацији времена, људи, праћење трошкова, вођења тимова, али и да када иде све по плану, сигурно не ваља план. То сам и научила, јер се сада у животу водим оном да све што можеш да замислиш, можеш и да оствариш, и да највећа награда за рад није оно што за њега добијемо, већ оно што њиме постајемо. И тако преко ноћи донесем одлуку да желим у 30-ој да упишем психологију, јер никада није касно, зар не? И сада сам студент психологије и коначно из све те тежње да се одредим, дођох до циља.
Кренула сам одлучно у правцу својих снова, живим живот баш како га замишљам. Маштам много, пријатељи би рекли и превише. А ја мислим да могу још боље, јер је за мене машта тек почетак стварања. Одлазим у компанију где је тим мали, волим да кажем – мали Инфостуд, јер су сви пријатељи и деле парче колача. Тим психолога и ја, тринаесто прасе. Идемо да размењујемо знања и мудрости, а ја сам их у Инфостуду накупила поштено.
А имала сам од кога. Огроман наклон директорима који су потпуно различити, на потпуно различите начине воде људе, решавају проблеме… али их све воде исте вредности, које су и мени усадили. Зато сам позитивна и играм фер, сматрам да само тимски можемо победити, да увек треба да смо отворени и да се мењамо, иновирамо и растемо и само тако стварамо резултат и квалитет. И хвала вам на том чврстом мотиву да нас инспиришете, мотивишете, подржите и подстакнете да будемо бољи на свом радном месту, али и бољи људи.
Захвална сам што сам упознала пријатеље за цео живот. Хвала свима на лепим тренуцима, хвала свима и на ружним речима, хвала свима на лекцијама.
И тако је дошао мој последњи дан. Плачем, али не замерите ми.
Одлазим, а волим те.
