Који су главни разлози због којих си се одлучио да искористиш право на одуство за негу детета?
Било је неколико разлога. Први је што сам хтео да искористим прилику да проведем више времена са својим сином. То ми се указало као јединствена прилика у животу да проведем два месеца са њим у фокусу моје пажње; без одлазака на посао. Затим, цео тај период сам доживео као неку врсту изазова: како ћу се снаћи ја у улози оног ко треба да се доминанто брине о беби и његовим потребама, ко треба да припрема храну за њега и за породицу. То ми се учинило као занимљиво постигнуће. Сем ових мојих, унутрашњих разлога била су и два спољашња – један према мојој супрузи којој сам хтео да обезбедим да има више времена за њу саму и могућност да се боље фокусира на себе и свој каријерни пут. А желео сам и да дам пример унутар фирме – да колеге у Инфостуду освестим о томе да имају праву да узму одсуства за негу детета и да им поручим примером да је сасвим у реду да то ураде.
У нашем друштву постоји одређени отпор, иако је ово питање одавно регулисано законом, мали број очева се одлучује да искористи могућност и проведе део времена у првих годину дана са дететом. Шта мислиш зашто је то тако?
Стварно нисам сигуран шта је разлог и то је нешто што би вредело истражити. Претпостављам да има некоико компоненти – верујем да многи ни не знају да имају то право. Затим, доста се ретко други очеви одлучују за то па је многима и који знају, вероватно, непријатно да буду први/једини. Могуће је да постоји и доза страха како ће на ту његову одлуку гледати надређени и колеге, да ли ће сматрати да је то у реду или негативно. А сигурно је и да има оних и који то не желе и не би волели ни да се нађу у ситуацији у којој се у тој мери брину о свом детету. Што је по мени штета, јер на тај начин пропуштају да се на јединствен начин повежу са својим сином/ћерком. Надам се да ће временом све више очева ово радити и да ће, како очинско одсуство постане нешто уобичајеније у друштву, они заједно са својим супругама моћи реалније, без спољних притисака да оцене да ли и колико одсуства желе да искористе. Неки се можда одлуче на месец дана одуства (што бих скоро свакоме препоручио – да проба и осети јачу „дозу“ очинства); а неки се можда одлуче да одсуство поделе пола-пола са мајком или, чак, узму свих 8-9 месеци колико је највише што отац може да узме).
Да ли те је и на који начин ово искуство променило и које су најважније лекције које си научио за та два месеца?
Мислим да ме је додатно приближило сину. Кад ми је ћерка била у том узрасту имао сам одређених здравствених проблема (који су, у међувремену, на срећу прошли) и нисам био у потпуности присутан у њеном развоју у том добу. Такође, научио сам да потражим и нађем постигнуће, па чак и забаву у обичнијим, свакодневнијим стварима попут припреме оброка за децу, сређивања стана и сл.
Шта би поручио младим татама, да ли би им препоручио да искористе ову могућност, и зашто?
Апсолутно. Месец дана свакоме, а два месеца скоро свакоме :). На послу се за то време неће десити ништа ненадокнадиво и време ће пролетити и брже него што ви или ваше колеге очекују. А имаћете јединствену прилику да са поптуним фокусом гледате вашу бебу како одраста уз вас – то можете само тада и касније вам се та прилика неће поново указати. За разлику од посла који ће бити исти такав ту и кад се вратите.
Више о овој теми можете прочитати на сајту poslovi.infostud.
