Вредновање тимског духа је један од кључних принципа којим се воде запослени у Инспира групи. Волимо да се боље упознајемо ван пословних оквира, стога често организујемо дружења, тим билдинге, радионице и екскурзије.
Када су путовања у питању, ја сам увек за! Прочитала сам скоро цитат који сам усвојила: „Путовања вас прво оставе без речи, а онда вас претворе у приповедача.“ – Ибн Батута.
Једно поподне, пред крај радног дана стигао је е-маил да идемо на екскурзију. У понуди је било неколико дестинација, али победу је убедљиво однео Јордан. Ово је била моја прва екскурзија од када сам почела да радим у Инспира групи и била сам баш узбуђена. Погледала сам у колегиницу и питала „Идемо?“, то је било сасвим довољно да се разумемо.
Далека дестинација, страх од летења авионом, упознавање колега које сам виђала у пролазу, храна коју никада нисам јела, све ми се то вртело у глави, али највећи изазов са којим сам се суочила био је како да се за 5 дана спакујем у ранац?! 😊
Дошао је и уторак – дан поласка. Након неколико сати и педесетог покушаја препакивања, успела сам да спакујем све што ми је било неопходно, шешир на главу, наочаре за сунце, пасош, ранац на леђа и полазак.
Амбициозно и храбро, нас 50 окупили смо се на договореном месту и кренули ка Будимпешти. Када смо стигли на аеродром, прво што смо урадили било је мерење пртљага и нервирање што димензије наших ранчева прелазе дозвољене димензије. Нажалост, неколико колега је „пало на тесту“ и морали су да доплате за пртљаг. Но, нико није показао незадовољство и нису дозволили да им ова непријатност утиче на расположење, још смо се и шалили како ћемо сви да дамо по који евро како бисмо им надокнадили.
Лет је брзо прошао, као и мој страх јер сам већи део пута преспавала. Брзо смо прошли пасошку контролу, али и суочили се са првим изазовом – на аеродрому у Јордану дали смо пасоше особи која нам је тражила, а нико од нас није знао ни ко је, ни шта је посао тог човека. Када смо то схватили, смејали смо се и шалили како се наша екскурзија завршила пре него што је почела. Наравно, све се добро завршило и после сат времена чекања добили смо пасоше и упутили се ка хостелу.
Распоредили смо се у собе, изабрали кревете, средили и кренули у обилазак Аммана. Наш водич Немања, уз подршку локалног водича Раида, по плану представио нам је културу и обичаје локалаца. Први утисак о граду ми није био позитиван – где год сам погледала било је смећа. Затим смо стигли на нашу прву дестинацију – Римски театар, где се моје мишљење значајно променило. У склопу римског театра налазе се два музеја, која смо такође посетили. Настављамо даље пут до Цитаделе. Требало нам је доста времена док нисмо све обишли, сликали се и вратили на почетак.
Рано буђење наредног дана и полазак за пустињу Њади Рум. Сва моја очекивања су премашена и када бих бирала где ми је било најлепше, дефинитивно прво место заузима пустиња. На путу до пустиње придружује нам се локални водич Анас. Убрзо сазнајемо за интересантну причу о његовом животу, коју смо сви без речи послушали. Његова мајка је српкиња, његов надимак је Сале и крштен је у цркви, док је остатак његове породице муслиманске вере. Сале је заиста сјајан водич, много тога смо научили, био је отворен за сва питања (чак и приватна! 😊) и употпунио нам је путовање.
Стижемо у Њади Рум, где нас чекају џипови и возе до бедуинског кампа. Домаћини су нас срдачно дочекали са ручком. Бедуинска породица код које смо били смештани је изузетно љубазна, домаћица се потрудила око хране, били су нам на услузи све време, трудили су се да нас најлепше угосте. Заиста су ме одушевили када сам их нешто мало пре поноћи питала за иглу и конац (ранац ми се рашио) а домаћин се понудио да оде до оближњег села да пронађе и донесе. Тај гест ми је много значио, иако сам рекла да је боље да сачекамо јутро.
Вожња џиповима по пустињи је невероватно искуство. Велико пространство, црвени песак и масивне стене су нас одушевиле. На једном од видиковаца сместили смо се и уз чај гледали прелепи залазак сунца иза планина. Дан нам је пролетео и били смо препуни утисака. Након повратка у камп, уследило је дружење око логорске ватре и спавање под ведрим небом. Невероватно искуство које стално препричавам – велики број звезда падалица, толико замишљених жеља, прилика да боље упознам сјајне људе, смех и шале, захвалност за прилику да тако нешто доживим заиста је оставило траг.
Наредно јутро у пустињи започињемо топлим бедуинским чајем и доручком. Убрзо стижу и камиле. Како ми је био први пут да јашем камилу била сам уплашена, али уз друштво драгих колега толико сам се забавила да је страх после неколико минута нестао.
Како смо за кратко време испланирали обилазак многих знаменитости, пут се убрзо наставио ка величанственој Петри. Петра – једно од светских чуда заиста оправдава ту титулу.
Смештена је усред неравних пустињских кањона и планина. Сазнали смо да представља некадашњу престоницу Набатејског царства и да је дуго година била изгубљена. Споменућу и да су неки од познатих филмова управо снимани на овом месту – „Индиана Јонес анд тхе Ласт Црусаде“, „Аладдин“, „Тхе Муммy Ретурнс“, „Трансформерс: Ревенге оф тхе Фаллен“. Најпознатије обележје Петре је ризница. Око ње смештени су бедуини који изгледају као ликови из филма – нашминкани, на коњима, магарцима и камилама. Како је пут до манастира стрм и дугачак одлучујемо да га наставимо јашући магарце. Ово искуство ми је било веома непријатно и обећала сам себи да то нећу више поновити. Преплашена, молила сам се само да безбедно стигнем до врха, јер су око нас биле провалије, а магарци су се пењали 900 степеника између њих. Бедуини који су водили магарце шалили су се са нама и било им је бескрајно забавно да слушају наше кукање. Један ми је рекао „Цлосе yоур еyес анд опен yоур минд“, после чега сам схватила да је ово такво искуство које се не заборавља, да ми се ништа неће десити и да треба да уживам у тренутку. Након неког времена стижемо и до манастира у Петри, где нас чека сок од нара, сладолед и клупе у назовимо „кафићу“. Одмарамо се, сликамо и делимо утиске о „вожњи“ на магарцима. 😊 Убрзо схватамо да се сад треба пешке спустити 900 степеника и препешачити дууугачак пут до изласка. Да, сада нам магарци и не звуче толико лоше, али крећемо полако. Касно смо стигли у хостел, али неколико колега одлучило је да се почасте баклавом и још мало друже на тераси. Било је и нас који смо преуморни само пронашли пут до кревета.
Последњи дан након доручка упућујемо се на последњи излет – планину Небо и Мртво море.
Најпре обилазимо Мадабу, град познат по мозаицима. За разлику од Аммана, овај град ми се свидео. Све је уређено, чисто, мноштво малих радњи, пријатних локалаца. Обишли смо и цркву Светог Ђорђа, где смо имали прилику да видимо јединствену мозаичку мапу. Затим смо пут наставили до планине Небо, места на којем је подигнута црква посвећена Мојсију. Управо на овом месту, Мојсије је видео обећану земљу. У цркви смо имали прилику да присуствујемо молитви и запалимо свеће.
Последња дестинација нашег путовања јесте Мртво море. Како је тог дана било изузетно топло, једва смо чекали да улетимо у воду, кад ето изненађења – вода је била веома топла. Тада почиње забава, смејали смо се како плутамо, што не можемо да пливамо, заиста је невероватан осећај „лебдети“ на води.
Због концентрације соли, време проведено у води је ограничено и тада је на ред дошло мазање лековитим блатом. Неки су се толико намазали да их је било немогуће препознати. Неколицина нас сачекала је аутобус који вози од плаже до ризорта и одлучили смо да пређемо у базен. Ту смо се окупили и направили журку на базену, уз безалкохолне коктеле и нашу домаћу музику. Како смо били ограничени са временом, убрзо се упућујемо ка хостелу, како бисмо се припремили за журку у локалном ресторану.
Ова екскурзија помогла ми је да изађем из зоне комфора, превазиђем страхове, докажем себи колико сам храбра и стекнем нова познаства.
Завршићу овај летопис, како сам и почела – са цитатом: „Наша дестинација никада није место, већ нови начин посматрања ствари.“ – Хенри Милер.
