– Волимо мало мирније окружење, али и то што можемо да стигнемо релативно брзо где год да идемо, а ни Нови Сад и Београд, односно Сегедин и Будимпешта нису далеко.
Иако имају родбину и пријатеље у другим градовима у Србији, па и иностранству, Сања и Данило Свилар не планирају да Суботицу замене било којим градом. Везани су за Суботицу, пре свега за своје породице, а везе су уз четворогодишњег Стефана и једногодишњу Милу сада још чвршће – верујемо нераскидиве.
– Баш често коментаришемо ситуацију око останка у Суботици и расправљамо са родбином из Београда (а они веома воле Београд), зашто ми волимо наш град. Претпостављам да све мало зависи и од карактера, јер и супруг и ја волимо мало мирније окружење, али и то што свугде можемо да стигнемо доста брзо и што је град релативно прилагођен породицама са децом. Садржаја има, неко ће можда рећи да то није довољно, али ће неко рећи и да је како треба. Суботица је некако лоцирана тако да нам је све некако у близини. Не треба нам много труда и времена да стигнемо до Новог Сада, Београда, али и Сегедина и Будимпеште. За сат, сат и по стигнеш и учиниш викенд занимљивим – прича нам Сања на почетку разговора о теми – зашто вреди остати у Суботици. Данило и Сања се слажу да нису никада за опцију да се иде само да би се ишло, него да за то треба ваљан разлог.
– Рођени смо обоје у Суботици, ту смо одрастали, ту су наше породице. Можда смо имали предност што смо имали где да живимо. Када смо започињали заједнички живот то нам је било олакшање. Сматрали смо да не треба да улазимо у стан, да плаћамо кирију, ако у нашим породицама има простора где да будемо. Добро се сви слажемо и нема проблема. Но, и да смо морали да идемо „под кирију”, верујем да бисмо се снашли, и да нам то не би био мотив да напуштамо Суботицу.
Обоје су факултетски образовани, Сања је завршила Економски факултет у Суботици, док је Данило завршио Вишу техничку школу у Новом Саду, смер графички дизајн.
– Успели смо да после факултета нађемо послове, Данило је запослен у „Инфостуду”, то је „фирма из снова” за све у Суботици, док сам ја прво радила у „North engineering”-у, а сада сам у „TMF Services”. Обоје имамо канцеларије у „Галерији”, тако да нам до посла буквално треба десетак минута пешке. Све нам се некако добро послагало. – наставља Сања.
У животу је неке ствари тешко планирати, али се Сања и Данило за сада добро сналазе по идејама око којих су се сложили још када су започињали своју везу.
– Почели смо да се забављамо као студенти, и све за сада иде по редоследу. Завршили смо школе, почели да радимо, венчали се, стигла су деца. Заједнички планирамо и радимо, и кроз све то је Суботица важан ослонац.
Студирајући у Новом Саду, Данило је осетио „чари” већег града, али није било дилеме када је школовање окончано.
– Волим и Нови Сад, али је Суботица на првом месту. Ту су нам породице, а и успели смо да нађемо посао у Суботици. Нисмо планирали никада да идемо у иностранство. По нама је одвајање од породичног огњишта опција ако си баш у некој великој нужди и невољи. Евентуално ако је човек млад, без партнера, без деце, па онда пробаш и одеш на пар година и створиш неку базу за даљи живот. У нашим главама је то тако.
У животу младог брачног пара на првом месту су деца, а наши саговорници верују како је Суботица добро место за одрастање.
– Деца имају све могућности као што имају и деца у већим градовима, на пример. Имамо пријатеље и родбину у Београду и сви су они мање више у сличној ситуацији, у околини су им и вртићи, школе, терени, а главна разлика им је у путовању на посао. Мислим да се слично понашамо и ми и они. Сконцентрисани смо тамо где су деца и то ће тако бити сигурно до краја средње школе. Вртић нам је, на пример, на путу до посла, школица спорта је опет на неколико минута. Некоме је то монотоно, а нама баш одговара. Лепо нам је и у нашем дворишту, где имамо свој мир, али нам је и лепо што имамо много пријатеља. Увек је лако организовати неко дружење.
Наравно, има и ствари које би у Суботици могле бити боље, или бар другачије.
– Мени је увек у глави питање зашто Суботица није никла на некој реци, као Сегедин на пример. То би било лепо. Но, ту је Палић, и верујем да сви чезнемо за тиме да он буде употребљив. Недостаје ми, поготово када размишљам о школовању наше деце, мало већи избор на факултетима у Суботици. Мислим да би отварање нових смерова и нових факултета отворило могућност да наш град живне, да у њему буде више младих људи, а са њима и више снаге, енергије и идеја. Суботица има сигурно довољно капацитета за тако нешто – додаје Сања на крају.
Аутор текста: Никола Стантић – “Суботичке новине”
