Зашто давање крви није масовна појава у компанијама?
Национални дан добровољних давалаца крви је 11. мај. Међународни дан – мало касније, 14. јуна. Тада иде и први позив пред уобичајене летње несташице крви. Већини људи ово су непознати па и небитни датуми. Но, неки наши суграђани, комшије, колеге, можда и родбина више су поносни на печате у својој књижици давалаца него на печате у пасошу. И тог 11. маја обуку се свечано, оду на доделу, љубазно се захвале и кући донесу признање или захвалницу.
И тако деценијама уназад, неки тихи хероји испуњавају своју дужност на коју их нико није натерао. Или можда и јесте – неки несрећан случај у породици или блиском окружењу. Али су и након тога остали верни том позиву – помоћи неком тамо непознатом. Тај концепт личне сатисфакције, без парадирања и очекиваног хвалоспева околине – особина је ретких. Но, на овој земљиној шари у овом пресеку казаљки, ове људе треба извући као апостоле наде за излечење овог друштва.
Насловне стране медија пуне су крви, а вест о добровољним даваоцима крви остаје на маргинама. Док се не деси трагедија. Па још једна. Па онда крене спирала панике и прикупљања добровољних давалаца, сви се растрче, лицитирају крвним групама, вакцинисан може/не може, тетовиран не. Отвара се читав пандемонијум дезинформација, а малобројнима у том магновењу падне на памет да позову Црвени крст. И тако Крст уместо уобичајеног телопа пред Дневник 2 добије још мало пажње. Још дан, два – па до следећег масовног апела на друштвеним мрежама.
Е, тако није добро да се живи. Локални медији су још последње уточиште где видимо неку причу о давалаштву, али је њихов утицај миноран. Јасно је да ће национални медији ставити у етар тзв ТЉП (топлу људску причу) када дође наређење одозго или ако се дода неки таблоид моменат што би ову причу обесмислило. И тако долазимо до личне и одговорности компанија.
Разумем да младима давање крви није кул, али верујем да би постало уколико би неколико утицајаца уместо хистеричних фора и проба производа отишло у најближи Црвени крст. Много веће је питање одговорности компанија која су велики сабирни центри за давање крви.
Годинама уназад на листи давалаца су исте компаније и то углавном оне из традиционалних индустрија које постоје 20 и више година. Чини се да су најтише управо оне младе компаније из ИТ сектора чији запослени по свим параметрима носе титулу најпожељнијих давалаца. Зашто би неко одбио пуну логистику екипе Црвеног крста и долазак на ноге, у просторије послодавца са минимумом ометања процеса рада?
И ту долазимо до кваке 22. Да би запослени били заинтересовани потребно је да их послодавац стимулише и охрабрује. А да би послодавац кренуо да охрабрује неопходно је да се суочи са тим да ће му сваки запослени давалац бити одсутан два дана са посла – тај дан кад даје крв и следећи. Што у време кратких рокова, борбе за клијенте и пројекте, на тренутно трусном ИТ подручју није повољан тренутак. Но, испада да никад није.
Да ли је онда лицемерно уколико нека компанија у склопу свог брендирања као послодавца истиче хуманоцентрични приступ, али невољно одобри два дана одмора запосленом који је на личну иницијативу донирао крв? Зашто давање крви није елемент тог фамозног ЕБ-а?
Уместо шоља са мотивационим цитатима и тимбилдингом на ливади дајте људима прилику да учине колосално људско дело и потенцијално спасу 3 живота. Поклоните им корпу воћа, вечеру у ресторану са најбољим црвеним месом у граду или пошаљите пола килограма ароније. Учините да се осећају поносним и цењеним због тога ко су, а још више због тога што су баш они део ваше пословне приче.
Давање крви јесте буквално ствар срца и зато ћу вам рећи нешто врло лично, без намере да се упоређујем са редовним даваоцима. Када сам прерано родила близанце дечака и девојчицу у склопу вишенедељне неге на Институту за неонатологију, ћерки је због инфекције била неопходна крв, тачније тромбоцити. У тој фази нисам смела да их посећујем и сва комуникација је била преко телефона са медицинском сестром. Рекли су ми да девојчица тренутно прима тромбоците, да је јако мала и танких вена које су до сада добрано избушене, па су јој крв прикључили на вену на главу. Нисам желела ни да замислим како то изгледа. Углавном то је прошло добро. Прославили смо скоро 10 година од изласка са Института. Али нисам могла да избацим из главе тог анонимног даваоца крви који је тих дана свратио до Института у улици Светог Саве или аутобуса Црвеног крста негде у граду и дао крв. Можда је тада кренуо по бакалук, можда на посао, факултет, да уплати рачуне, покупи дете из школе? Размишљала сам тих дана ко је тај добри човек (овде мислим на антрополошки појам човека, а не полну одредницу) који је једној Ђурђи спасао живот. Три године касније одлучила сам да први пут дам крв и тај свој круг доброчинства затворим, а отворим за неког другог.
Компаније исто тако треба да буду покретачи концентричних кругова и покажу да заиста примењују ону крилатицу коју поносно наводе на интервјуима са кандидатима или у објавама на мрежама: Људи су нам важни.
Инспира група организује 3 пута у години давање крви у Суботици и за сваку акцију одазове се више од 30 запослених. То су колеге са разних позиција и бизниса, различите старосне доби и физичке спремности. Оно што је јединствено за све, јесте жеља да се одазову апелу Црвеног крста. Неки су редовни, али је много више периодичних давалаца. Ово је последње признање од Црвеног крста Војводине. Признање за све нас, Инспировце.
