„Трке су као и сам живот. Не залећи се на почетку, направи план, одради добру припрему уз обавезан доручак на дан трке. Кад не јуриш време проласка кроз циљ, трчање је право уживање“, каже наша Душица Вилов, директорка за е-трговину Инспира групе и верна учесница ове градске манифестације.
Колико пута си истрчала СУПМ?
Мој први истрчани полумаратон је био 1. Суботички полумаратон и, од онда, сваки пут га трчим, тако да ће и за мене ово бити шесто учешће. Поред тога што ми је шест омиљени број (хехе), посебно ми је драго када видим да је сваке године све већи број тркача и атмосфера све боља и боља. А исто тако, посебно сам поносна што компанија у којој радим подржава манифестације овог типа и подстиче своје запослене да воде здрав живот и баве се спортом.
Шта се променило од првог истрчаног полумаратона?
Први сам трчала чисто да видим да ли могу, а сваки следећи јер волим да трчим тако да бих рекла да сам успут себи освестила ту љубав. Разлика између првог и овог сад 6. Суботичког је у броју истрчаних километара пре трке, као и томе да сада знам да то могу. Међутим, иако знам да могу, оно што се никада не мења, је осећај када прођем кроз циљ – то је нешто што се не може описати речима.
Да ли имаш посебне припреме или неку рутину/редослед радњи пред трку?
Пошто углавном редовно тренирам, немам неке посебне припреме јер више трчим за своју душу. А што се рутине тиче, обавезан је доручак пред трку који увек укључује хлеб са путером (обични или кикирики) и џем од малине.
Идеш ли са унапред постављеним циљем (време трке, обарање рекорда)?
Морам да признам да ми се сваки пут обило о главу кад сам себи зацртала неко време, а без да сам то додатно разрадила и направила и план саме трке, јер имам тенденцију да се залетим на почетку Увек сам боље прошла када трчим растерећено, без да “јурим” неко време. Онда ноге саме иду.
О чему мислиш док трчиш?
Не знам да ли је то добро или лоше, али најчешће о послу, сумирам дан који сам имала, правим план за наредни дан/недељу/период, анализирам састанке које сам имала,… Када ми посао није у глави, онда су мисли најчешће усмерене на околину као и на само трчање, али то онда само значи да ми је тешко и да бројим кораке до краја.
